Рекли су о Руднику

Eвлија Челебија: благи, здрави и гостољубиви Рудничани

Чувени турски путописац Евлија Челебија боравио је 1664. године на Руднику и у свом путопису написао је о њему следеће:
«Варош лежи на западној страни стрмените литице на којој се налази тврђава, у једној пространој долини која је богата виноградима и баштама. У свему има седам муслиманских и немуслиманских махала. Има осам стотина даском покривених кућа, једанаест богомоља, три основне школе и један мрачан хамам чија је вода пријатна. Ту се налази око осамдесет дућана. Све становништво говори потурски, као Потури. Одевају се у чохано одело са чакширама на копче као крајишници; носе грубе папуче и каплаке од чохе, а баве се и трговином. То је српска и бошњачка раја, врло угледна и богата. Њихове девојке завијају главу, а многе имају на фесовима сребрне и бакарне новце које нижу око капе. То су рајетинске девојке богато обучене, са сукњама и окићеним главама.
Будући да се ова касаба налази под брдом своје тврђаве, па како брдо доминира вароши, то сунце читавих шест месеци не допире у ово место. Оног дана када сам ја тамо био сунце се мало појавило и угријало, али је опет после подне нестало, па је то врло чудно подручје. То је интересантна касаба која лежи на тако чудном положају. У том крају има једна провалија страшна као паклени понор. Месна клима је јако тешка. На источној страни овог места, испод стене на којој лежи тврђава тече на стотине извора воде хладне као комад леда. Оне покрећу многе млинове. То су тако хладне воде да се у јулу од тих вода не могу попити ни три гутљаја. Али она тако брзо свари у човеку да су тројица или четворица људи у стању да поједу дебело јагње. Зрак је тежак, али је становништво врло благо и здраво. То су гостољубиви људи и пријатељи странаца.»

Владимир Карић: Рудник је у центру целе историје Србије

- Познати професор географије Владимир Карић, у својој књизи «СРБИЈА – опис земље, народа и државе», штампаној 1887. године, описујући Рудник даје акценат и на његову историјску улогу:
«Ако око Великог Штурца опишемо круг са полупречником само од двадесет километара, ми ћемо у њему наћи Орашац и Таково, и Тополу и Црнућу, и манастире: Враћевшницу, Благовештење, Вољавчу, и Рајићеве Страгаре, и Добричину Добрачу, и Милојеву Трнаву, и Миланову Брусницу, и Мелентијеву Врбаву и Ломин Драгољ. Ту у гудурама и густим, једва проходним шумама овога маленог круга, било је оно огромно слагалиште оног бунтовничког духа и огањ, којим се упали турска царевина почетком овог века и васкресе данашња Србија. У оним гудурама била су и слагалишта оружја и џебане: У Страгарима су биле и Карађорђа барутане, а у изворишту Деспотовице тополивница и ковачнице.»